Mycoplasma hominis - Ureaplasma urealyticum - Mycoplasma  genitalium

Iz ove grupe mikroorganizama, Mycoplasma hominis, Ureaplasma  urealyticum  i Mycoplasma  genitalium najčešće se pominju tri uzročnika simptomatskih infekcija urogenitalnog trakta.  Ovi mikrobi nemaju ćelijski zid tipičan za bakterije, a jedna od najznačajnijih odlika im je mnoštvo antigenskih serotipova (odlikuju se antigenskom različitošću), što uspostavljanje trajnog  imuniteta čini  praktično nemogućim. Zbog toga su ponovljene infekcije mikrobima iz ove grupe  veoma česta pojava. Pravu ulogu mikoplazma u ureaplzma u hroničnim  zapaljenjima grlića materice i endometrijuma   skoro da nije moguće odrediti jer su infekcije ovim  mikrobima po pravilu udružene sa aerobnim ili anaerobnim   bakterijama. Teško je reći da li je bakterijska infekcija u  stvari superinfekcija koja nastaje na terenu inficiranih tkiva mikoplazmom i/ili ureaplazmom ili obrnuto. Ista dilema  ostaje i nakon uspešnog lečenja. Naime, uspesno lecenje   bakterijske infekcije dovodi do isčezavanja mikoplazme i/ili  ureaplzme. Postoji mišljenje da antibiotska terapija koja uspešno izleči bakterijsku infekciju ujedno eliminise i  mikoplazmu/ureaplzamu. Infekcija jajovoda mikoplazmom/ureaplazmom  se može završiti  stvaranjem priraslica, suzavanjem jajovoda, "slepljivanjem" i  "paralisanjem" fimbrijalnog aparata jajovoda,   čineci ga poptuno nefunkcionalnim, a da propustljivost  jajovoda za tečnost (kontrast pri HSG snimanju) bude potpuno očuvana.   Veza izmedju infekcije mikoplazmom/ureaplazmom i neplodnosti  muškaraca nije dokazana. Osim, poremećaja funkcije jajovoda,   danas se smatra da mikoplazma/ureaplazma mogu biti udruzene  sa povecanim rizikom za pobačaj ili razvojne anomalije ploda.   Ovaj fenomen se uglavnom objašnjava povećanom aktivnošću Th1  (proinflamatornih citokina) i povećanom aktivnoscu NK ćelija   endometrijuma. Novija istrazivanja o vezi infekta i  steriliteta žena objašnjavaju ovaj fenomen preranim zatvaranjem ili   "neotvaranjem" tzv. "implantacionog  prozora" endometrijuma, koji je naročito zavisan od TNF-alpha (jedan od  major  proinflamatornih  citokina).

Chlamydia trachomatis: Hlamidija je mikroorganizam koji  prouzrokuje jednu od najučestalijih zapaljenjskih polnih bolesti. Prisutna je kod 4-12% odraslih žena i čak 9-25%  adolescenata. Od mnogobrojnih tipova hlamidija, samo se infekcije sa  serotipovima D-K ubrajaju u polno prenosive bolesti. Tipovi  A-C izazivaju očnu bolest trachom, a tipovi L1-L3 venericnu bolest lymphogranuloma venereum (LGV). Infektivna forma ovog  mikroba je metabolički inaktivna i naziva se elementarno telašce.  Ulaskom u ćeliju iz  infektivne forme nastaje metabolički aktivna forma - retikularno telesce,  veličine oko 1 µm. Ovo su neke   od karakteristika koje hlamidiju čine sličnu virusima  (intracelularna transformacija i intracelularni parazitizam). Retikularna   telesca se razmnožavaju intenzivno 2 dana i potom se ponovno  pretvaraju u elementarna telešca. Prskanjem inficirane ćelije, nova  elementarna telašca  inficiraju nove (zdrave) celije pa se infekcija širi. Ukoliko ne dodje do  prskanja celije, hlamidija može u  ovom obliku  perzistirati u genitalnom traktu godinama ne izazivajuci nikakove simptome. Van  ćelije, hlamidija je veoma neotporna,   ali ipak može opstati izvesno vreme na prljavim rukama,  peskiru ili nekom drugom predmetu, pa je prenošenje hlamidije neseksualnim   putem moguće. Osim toga, prenos infekcije je moguć i za  vreme porodjaja  - sa majke na dete ili  autoinfekcijom (genitalno - okularni prenos).   Hlamidija se najčešće prenosi spermom, vaginalnim sekretom i  krvlju. Ovo je moguce tokom oralnog, vaginalnog ili analnog seksualnog  kontakta.   Zbog raširenog promiskuiteta, samo se u SAD-u svake godine  zarazi oko 4 miliona osoba, što predstavlja finansijsko opterećenje za  osiguravajuća  društva od oko 2  milijarde dolara godišnje.

Hlamidija uzrokuje niz bolesti poput uretralnog sindroma kod  zena, mukopurulentnog cervicitisa, zapaljenja male karlice,  nespecifičnog  uretritisa kod muškaraca, epididymitisa, Reiterovog sindroma, proktitisa,  neonatalnog konjunktivitisa,   neonatalne pneumonije i lymhogranuloma venereuma. Jedna od  opasnijih posledica infekcije hlamidijom je neplodnost žena,  vanmaternična trudnoća  ili ponovljeni spontani pobačaji. Neplodnost ili vanmaterične trudnoće mogu  biti posredovne   zapaljenjem i oštećenjem jajovoda, "lošim"  kvalitetom cervikalne sluzi (komporomitovanjem pokretljivost spermatozoida),  dok su spontani  pobačaji i prevremeni porodjaji posredovani aktivacijom NK ćelija, njihovom  povećanom agresivnošću   prema posteljici kao i povećanom sekrecijom proinflamatornih  Th1 citokina od strane NK ćelija i ostalih imunskih ćelija  decidue.

Simptomi: Kod muškaraca se infekcija hlamidijom manifestuje  vrlo blagim simptomima (iscedak svetle boje, neobičan osećaj u  mokraćnoj cevi ili u donjem delu trbuha) koji su slabo  izrazeni i nejasni, pa najčešće prolaze neprimećeni ili se zanemaruju,  dok se kod 50%  muskaraca bolest razvija bez bilo kakvih simptoma. Kod 30-50% žena infekcija  hlamidijom se manifestuje   zapaljenjem grlica materice. Tipicna simptomatologija  podrazumeva pojacani vaginalni sekret žućkaste boje, guste i lepljive  konzistencije,  urethritis (upala mokraćnog kanala) sa smetnjama prilikom mokrenja u vidu  peckanja, bolova i učestalog  mokrenja.  Mukopurulentni cervicitis je gnojna upala grlića materice. Simptomi upale  grlića materice su vaginalni sekret   koji može, ali i ne mora biti praćen neprijatnim mirisom,  sive, bele ili žute boje, nenormalno vaginalno krvarenje nakon   penetracije, izmedju menstruacija ili nakon menopauze, bolna  penetracija i bol u vagini. U slucaju širenja upale na jajovode i jajnike nastaje zapaljenjska bolest male karlice (PID) s  bolovima i napetošću u donjem delu trbuha, pojačanim vaginalnim   sekretom, bolovima prilikom odnosa koji mogu biti praćeni  osećajem mučnine ili povraćanjem, nepravilnim krvarenjima. Telesna  temperatura ne mora  biti povišena. Prirodna posledica nelečene infekcije je neprohodnost jajovoda,  odnosno neplodnost   (u oko 10% slučajeva) i povećani rizik za vanmatericnu  trudnoću. Ređa komplikacija infekcije hlamidijom je perihepatitis  sa stvaranjem  priraslica u okolini jetre (Fitz-Hugh-Curtis Syndrom) i peritonealnim izlivom.  LGV je polno prenosiva bolest  uzrokovana hlamidijom  kada mikrobi ulaze u organizam kroz sitne povrede na koži ili na sluznici i  šire se u regionalne   limfne čvorove u kojima nastaju nakupine gnoja.  Kod nelečenih  infekcija, može doći do širenja upalnog procesa na okolno tkivo.  Četiri nedelje nakon polnog kontakta javlja  se bezbolni ulkus na vagini, a česta je i temperatura, glavobolja, bolovi u misicima. U tom ranom  stadijumu bolest često ostaje neprepoznata. Nakon nekoliko nedelja povecavaju se  limfni cvorovi. Zahvaceni limfni čvorovi se povećavaju, gnoje i  gnoj izlazi kroz  brojne kanale (fistule). Tada se osim temperature, glavobolje, osipa i upale  jetre, moze javiti i upala   mozga i mozdanih ovojnica (meningoencefalitis). Limfni  čvorovi zarastaju oziljcima, ali infekcija može dugo trajati i   uzrokovati opsezna razaranja tkiva.

Infekcija hlamidijom može da bude jedan od okultnih razloga  steriliteta kod zena. Priraslice na jajovodima i fimbrijalnom   aparatu jajovoda su veoma nezne tako da najčešće ne utiču  značajno na anatomiju unutršnjih polnih organa. Sve ovo doprinosi  otežanom  dijagnostikovanju zapaljenja jajovoda uzrokovanim hlamidijom. Ultrazvučni  pregledi u ovom slučaju ne daju značajne  podatke. Medjutim,  lapatroskopski pregled i laparoskopska adhezioliza priraslica predstavlja  suverenu metodu lečenja ovog   problema.

Konjunktivitis Ili upala očnih kapaka se može javiti kod  seksualno aktivnih osoba kao komplikacija genitalne infekcije   hlamidijom. Osim toga, hlamidija može uzrokovati  konjunktivitis čija je karakteristika sluzavo-gnojni sekret iz oka, otok  očnih kapaka i upala  rožnjače (keratitis). U hroničnim slučajevima mogu nastati ožiljci na rožnjači,  ali se slepilo retko   razvija. Veruje se da je glavni put prenosenja hlamidije u  ovom slučaju samoinficiranje (najcešće rukama) ili kupanje u bazenu.  Učestalost infekcije mikoplazmom/ureaplazmom je u stalnom  porastu. Infekcija se može dokazati i kod devojaka koje nisu imale  odnose, dok se kod  seksualno aktivnih žena infekcija mikoplazmom može dokazati u 17% slucajeva.  Ovaj procenat je daleko veći  kada je u pitanju  ureaplazma i iznosi 75%.

Simptomi: Ukoliko se radi o asimptomatskim infekcijama, kod  kojih je neznatno pojačan vaginalni sekret, mikoplazme se najčešće  dokazuju iz brisa  vagine, dok se retko nalaze u brisu grlića materice ili uretre. Suprotno gotovo  saprofitnom ponašanju   mikoplazme u vagini i delimično grliću materice,  naseljavanje same maternične supljine, jajovoda, odnosno širenje mikoplazmatske  infekcije u malu  karlicu oslikava njihov puni patogeni značaj. Simptomi koji se pri tome  javljaju su nespecifični, a obuhvataju bolove ili napetost u donjem delu trbuha,  pojačani vaginalni sekret, bolovi prlikom polnog odnosa i sl.  Mogu se javiti  mučnina i povraćanje, povisena telesna temperatura, nepravilna krvarenja, kao i  smetnje prilikom mokrenja  (pecenje i učestalo  mokrenje). Izgleda da je kod žena patogenija Mycoplasma hominis, dok kod  muškaraca više problema izaziva Ureaplasma urealyticum. Dijagnoza se postavlja na  osnovu izolacije uzročnika iz brisa grlica materice i/ili uretre   u odgovarajucim kulturama ili detekcijom antitela putem  kitova.

Lečenje: Lekovi izbora su tetraciklini (Doxicyclin) kroz  10-14 dana koji su efikasni kod svih vrsta mikoplazmi. U terapiji   infekcije Mycoplasmom hominis na raspolaganju stoje jos  linkomicin (Lincocin) i clindamicin, dok je u lecenju Ureaplasma   urealyticum delotvoran eritromycin (Eritromicin).

Alternativne mogucnosti: Za seksualno aktivnu osobu ne  postoji apsolutno siguran način kako izbeci ovu vrstu polno prenosivih   bolesti. Sve što narušava pH vagine i bakterijsku ravnotežu vagine može dovesti do infekcije. Izbegavajte hemijske iritanse, sampone, tampone, irigatore i sl. Dijagnoza  Infekcije hlamidijom se postavlja iz brisa  grlica materice ili uretre postupcima  imuno-hromatografije,  imuno-fluorescentnim testom, u ćelijskoj kulturi (McCoy celije), DNA  amplifikacijom ili brzim testovima   na anti-hlamidijska antitela. Postoji veliki broj brzih  testova za detekciju anti-hlamidijskih antitela koji pokazuju razliciti  stepen pouzdanosti  (osetljivosti). Kod nas su u glavnom u opticaju testovi uvezeni iz Rusije,  Kine, Bugarske ili Koreje, mada   se mogu naći i testovi iz tzv. zapadno-evropskih zemalja. Po  pravilu testovi iz razvijenih (zapadnih) zemalja su vrlo osetljivi i pouzdani što je  veoma važno za otklanjanje zabune oko "pozitivnih" ili  "negativnih" briseva. I ovde vazi stara narodna:   ako neznaš šta je dobro - pitaj šta je skupo.

Lečenje: Hlamidija je osetljiva na antibiotike kao sto su  tetraciklini, ciprofloxacin, klaritromicin tokom 10-14 dana   i azitromycin u jednokratnoj dozi od 1 g (single shot). U  trudnoći se ordinira eritromycin. Jednom izlečena infekcija  ne znaci i zastitu od  bolesti u budućnosti, jer se infekcijom ne stiče otpornost na hlamidiju. Po  pravilu treba lečiti   oba partnera